O RASI RODEZIJSKI RIDŽBEK "GONIČ LAVOVA"

Rodezijski ridžbek, “Gonič lavova” – Rhodesian ridgeback

Ovde ćemo Vam približiti opšte rasne karakteristike pasmine rodezijski ridžbek.

Poreklo rodezijskog ridžbeka

Rodezijski ridžbek je rasa pasa razvijena u nekadašnjoj Rodeziji, to je teritorija na području današnje države Zimbabve. Republika Rodezija je bila samoproglašena međunarodno nepriznata država u jugozapadnoj Africi, koja je postojala od 1965. do 1979. godine. Evropski uzgajivači su ukrštali svoje pse sa polu-domestikovanim, lovećim psima Hotentota. Hotentoti ili Kojkoji su nazivi za etničke grupe srodne Bušmanima koji su predstvaljali ili predstavljaju domorodačko stanovništvo u jugozapadnim delovima Afrike. Hotentoti su ovakve pse držali radi društva i lova na jugu Afrike. U XIX veku ukrštani su s holandskim i nemačkim mastifima i goničima po njuhu, a na kraju je kombinacija najboljih osobina proglašena za standard rase.

U “zemlji lavova” Rodeziji, današnjem Zimbabveu, Ridžbek je nekada nazivan afrički gonič lavova ali namena mu zapravo nikada nije bila da samostalno ulove lava, nego da po mirisu otkriva divljač, pre svega lavove, da neprestano za njim trče u čoporu, toliko ga izmore, da ih lovci na kraju zajedno uz pomoć svojih pasa ridžbeka lako savladaju. Mada je svojom snagom pružao zaista izvesnu zaštitu lovcu koji bi se možda bez njih, iznenada i sam pretvorio u lovinu. Druge životinje manje od lavova su svakako lovili samostalno.

Danas je Ridzbek uglavnom porodični pas, ljubimac i čuvar.

Fizičke karakteristike rodezijskog ridžbeka

Rodezijski ridžbek je snažan, jak, krupan, mišićav pas, izrazito atletkse građe. Izuzetno je čvrstog skeleta i muskulature, glava im je srednje veličine sa pljosnatom lobanjom. Njuška bi im trebala biti izdužena, oči okrugle, najčešće boje kestena, uši su visoko postavljene i padajuće uz glavu. Njuška je crne ili smeđe boje, imaju snažnu vilicu sa zubima koji formiraju makazasti ugriz. Oni su kratke, guste i sjajne dalke, bez podlake. Mogu da budu od svetlo žute, preko tamno žute do svetlo i tamno braon boje, pa čak i blago crvenkasto-naranžaste. Njihova možda najpoznatija fizička karakteristika jeste dlaka koja na leđima iznad kičme raste po dužini u suprotnom pravcu u odnosu na svu ostalu dlaku tzv. “ridž”.

Mogu da imaju beline na grudima i šapama u granicama dozvoljenog. Na šapama se za izložbeni potencijal toleriše ukoliko beline ne prelaze visinu članaka. Uopšteno geldajući fizički izgled malo podseća na Mađarsku vižlu s tim da su ridžbeci krupniji, jače konstitucije, sa masivnijom muskulaturom. U pogledu visine i težine obično se tolerišu odstupanja jer novije generacije ridžbeka uglavnom prerastu navedenu visinu samim tim i težinu. Primetna su i odstupanja u pogledu životne dobi. Naime, neki ridžbeci dožive i 14 pa čak i 15 godina.

Jedna od značajnih karakteristika rodezijskog ridžbeka jeste da su oni psi koji nemaju miris. To je pre svega zbog toga što su poreklom od lovačkih pasa naroda Hotentota, koji su bili predodređeni za lov, te su trebali da se približe plenu, a da ih plen ne oseti po mirisu. Ova karakteristika rodezijskih ridžbeka naročito je prijatna za njihove vlasnike sa kojima žive u stanu ili kući.

Rodezijski ridžbeci spadaju u VI grupu – goniči

Na zvaničnom sajtu Kinološkog saveza Republike Srbije za Rodezijskog ridžbeka navodi se sledeće :

Karakter i narav

Rodezijski ridžbek je veoma inteligentan pas, uravnotežen, mirne naravi, strpljiv. Dosta je nepoverljiv prema strancima ali nije agresivan. Veoma se vezuje za ljude, svoje ukućane i generalno to je pas koji bi trebao da živi sa ljudima. Neke pasmine mnogo lakše podnose kada se npr. drže na nekom placu da čuvaju neku imovinu i sl. gde nema konstantno ljudi, međutim Rodezijski ridžbek nikako nije za to. U tom slučaju on bi patio i ne bi se pravilno intelektualno i emocionalno razvijao. Umeju da budu trvdoglavi ali se u suštini postepeno dobro prilagođavaju i vole da uče. Pravilnom socijalizacijom lepo se slaže sa ljudima i drugim životinjama i bude veoma civilizovan za život i u najurbanijim sredinama.

Ni jedan pas, a pogotovo Rodezijski ridžbek nije za nikakva vezivanja na lanac i zatvaranje, odnosno za konstantno držanje u boxu (život u boxu) sl. Oni to teško podnose i to bi bilo pogubno za njihov psiho-fizički razvoj. Može ridžbek da ima prostran box sa udobnom termoizolovanom kućom, naročito ako ima društvo drugog psa ali samo za privremena ograničavanja kretanja, kada ste prinuđeni da ga ostavite na ceo dan zbog vandrednih okolnosti, obaveza, Vašeg odsustva od kuće i sl. a da drugi ukućani nisu kući, tj. kada niste u mogućnosti da ga vodite sa sobom. Međutim potrebno ga je puštati da se kreće, igra trči u dvorištu ako ga imate ili negde u parku, zatim potrebno je da ga izvodite u šetnje, što oni posebno vole, jer uživaju da provode vreme i aktivnosti sa svojim vlasnicima.

Rodezijski ridžbek zimi

Vlada opšte mišljenje da rodezijski ridžbek ekstremno nepodnosi zimu i hladnoću jer je on poreklom afrički pas i o tome možete čitati mnogo na internetu, a što se prepisuje u različitim verzijama i izvorima. Ovo je zabluda koja se veoma lako širi. Činjenica jeste da rodezijski ridžbek generalno gledajući teže podnosi zimu ali identično kao i svaki drugi kratkodlaki pas koji nema podlaku, prema tome ništa ekstremno i gore zbog toga jer je arfičkog porekla. Bio afrički, mađarska vižla ili mešanac, ukoliko im je dlaka kratka i bez podlake, svi oni teže podnose zimu u odnosu na pse sa podlakom poput akite, nemačkog ovčara, šarplaninca i sl. Ovo je izmeđuostalog i stvar prilagođavanja. Pas koji živi u kući, u toplom, bez da je živeo u dvorištu, svakako je da će biti značajno osetljiviji na hladnoću i zimu u odnosu na one koji su prilagođeni i naučeni da borave u dvorištu. Dok pas koji je naučen da živi napolju u dvorištu, koji je provodio zime van kuće, može da mu bude i pretoplo kada ga uvedete da spava u stanu ili kući koja se greje. Generalno, ridžbek više voli toplo nego hladno, tako da ako ga ne držite u kući, treba mu dobro prilagoditi uslove za život.

Najčešće rodezijski ridžbeci žive u stanovima odnosno kućama, manji broj je u ograđenim dvorištima u okviru domaćinstava u kojima žive ljudi. Ridžbeci su goniči, lovački psi, bez obzira što je trend da žive u stanovima i kućama, nije nenormalno da žive i napolju u dvorištu ali uz odgovarajuće uslove. Ako pak živi u dvorištu, bilo bi dobro da ridžbek ima društvo u drugom psu, dobro termo i hidro izolovanu kuću za pse, zaštićenu od vetra, snega, kiše i sunca. Mekanu podlogu u svojoj kući, najbolje debeo sloj slame jer je topla, upija vlagu i prirodni je antiseptik. Kuća za pse bi trebala da bude negde blizu ulaznih vrata, tj. psi bi trebali da su blizu ljudi. Najbolje je da je smeštena dodatno ispod neke nadstrešnice zaklonjena od kiše i vetra, a i da pas ima prostor da se kreće po suvom. Kuća za psa ne bi trebala da bude ni prevelika, jer treba da zadržava toplotu tela, a ipak dovoljna da može normalno da leži, sedne i okrene se u njoj, ponavljamo, još je bolje ako ima društvo u drugom psu, veća je koncentracija toplote u njoj. Kuća treba da ima u zidovima izolaciju stiropor ili stirodur u kombinaciji sa drvetom i naravno da ne propušta vlagu. Ukoliko ridžbek živi van stana sa ljudima, potrebno je zimi pojačati ishranu sa kaloričnijom hranom uz uvećanje obroka za oko 20 %. Uz društvo drugog psa, oni mogu imati kvalitetan život i napolju u ograđenom dvorištu, naročito jer su slobodni da potrče kada požele, igraju se, koriste sunčevu svetlost ako je ima, budu zaštitnici po potrebi i uživaju u obilju mirisa i svežem vazduhu. Rodezijski ridžbek generalno nije pas koji često laje, ukoliko živi u kući ili stanu skoro nikada ili vrlo retko. U dvorištu se to dešava ali samo iz nekog realnog razloga i kada zalaju, to je obično veoma glasno poput “grmljavine”. Ukoliko žive u stanovima sa ljudima, mnogo su mirniji, staloženiji i zahvalniji za držanje unutra od manjih rasa pasa koji vrlo često dosta više laju od velikih i nemirniji su. Nakon dve godine, rodezijski ridžbek je potpuno miran pas, koji Vam u kući neće praviti nikakve probleme. On će imati svoj kutak, omiljeni kauč, fotelju, ili pseći krevet. Nema neprijatne mirise i možete ga nesmetano držati unutra.

Štenci rodezijskog ridžbeka

Štenci rodezijskog ridžbeka su generalno kao i svi štenci dosta nemirni, vole aktivnosti, igru, vole da grickaju, donose i odnose, premeštaju stvari po kući i dvorištu. Kada su raspoloženi vole da uče ali ih odlikuje i tvrdoglavost. U periodu dok im rastu i menjaju se zubi, naročito je izraženo grickanje, te im je potrebno dati neke igračke za grickanje, a koje ne mogu da progutaju. Do prvih 12 meseci su nemirni, od 12 do 24 meseca postaju mirniji, dok nakon 24 meseca su to u potpunosti staloženi psi koji Vam neće ništa dirati niti uništavati u kući naravno uz pravilan pristup odgoju i socijalizaciji.

Kada odlaze u novi dom, kod novog vlasnika, treba znati da su uglavnom veoma nepoverljivi, treba ih postepeno prilagođavati novim uslovima života i naoružati se strpljenjem. Nekada je za to potrebno par dana, a nekada i 2-3 nedelje u zavisnosti od samog psa, jer bez obzira na rasu, oni su svi karakter svako za sebe. Nakon toga imaćete ljubimca koji će Vama i ukućanima biti neverovatno privržen, dok će na ulici prema strancima biti rezervisan ali ne i agresivan.

Bolesti ridžbeka

Rodezijski ridžbeci generalno važe za veoma zdravu pasminu, međutim postoje odrđene bolesti odnosno anomalije koje ne zaboliaze ni ovu uopšteno zdravu rasu. Tome dodatno doprinosi možemo reći uparivanje jedinki koje možda i ne bi trebale da se uparuju, kada npr. mužijak ili ženka ima neku očiglednu anomaliju koja je genetske prirode ili ako rezultati nekih od kontrolnih testova za nasledne bolesti nisu idealnih rezultata. Takođe kada vlasnici mužjaka ili ženke površno pristupaju, nedovoljno poznaju svoje pse, npr. premladi su i imaju neku od skrivenih genetskih mana koje se uparivanjem prenose na dalje potomstvo. Da bi se psi uparili, naročito ako su mladi jer kod njih anomalija ili nasledna genetska bolest još možda nije imala vremena da se ispolji, potrebno je predhopdno uraditi genetske testove na nasledne bolesti. Kao što su kod displazije snimak kukova i laktova gde razultat mora da bude kukovi A i laktovi 0, sve što je lošije od toga otvara mogućnost za prenošenje displazije na pokolenja. Vrlo često uzgajivači uparuju i ako je rezultat malo lošiji ali se to kao toleriše. Tom tolerancijom kod daljih generacija može da se ispolji još lošije, te ako nisu A i 0 potrebno je suzdržati se od uparivanja.

Displazija kukova i laktova

Kod svih velikih pasmina, samim tim i kod ridžbeka česta je pojava displazije kukova i laktova. Za displaziju ima oprečnih stavova i unutar veterinarske struke, od toga da je to čisto genetska nasledna bolest, do toga da to ipak nije dokazano, odnosno da ne mora da bude čisto genetska, već da može da zavisi i od uzgoja, što je realno manje verovatno. Sasvim je sigurno ukoliko iz istog legla ima više od jednog psa koji je oboleo od displazije kukova i laktova, to je onda čisto genetska nasledna bolest, pogotovo ako se više štenaca, pasa, iz istog legla uzgajaju kod različitih vlasnika, a oni oboljevaju od displazije. Obično kada je u pitanju genetika, velika većina ili čak cela legla nose isti problem koji je manje ili više izražen, pre ili kasnije se ispolji kod braće i sestara iz istog legla.

Epilepsija JME “Juvenile Myoclonic Epilepsy”

JME je dosta česta pojava kod rodezijskih ridžbeka. Ona je čisto genetska bolest koja se direktno ili posredno prenosi na nove generacije. Nju karakterišu nekontrolisani trzaji pasa koji obično nastaju od 6 meseci starosti. To su trzaji koji mogu da idu i do 150 puta dnevno i pas se u tim trenutcima bukvalno nekontolisano trese, trza a nakon toga je dezorjentisan. Tada izgleda kao da ga trese struja i to su prizori koji su dosta mučni za gledanje od strane vlasnika. Kvalitet života obolelog psa je svakako znatno narušen.

Torzija želuca

Dilatacija i torzija želuca obično se dešavaju kod pasa velikih rasa sa dubokim grudnim košem, vrlo retko se dešava kod manjih pasmina. Diletacija je kada se želudac nadima ali ne od hrane već od prisustva veće količinje vazduha, dok torzija podrazumeva okretanje i uvrtanje želuca. Torzija želuca je bolest koja ume da pogađa i rodezijske ridžbeke, međutim i za nju se predpostavlja da je genetskog, naslednog karaktera. Tako da je pre odabira psa neophodno da se prvo raspita o genetici roditelja i da li je ova pojava već bila priosutna kod roditelja i njihovih roditelja. Ova bolest je visoko procentualno sa smrtnim ishodom čak i ako se na vreme primeti. Ukoliko se na vreme primeti i pas se operiše smrtnost se u tom slučaju umanjuje na 30-50 %, međutim posledice su kasnije srčane smetnje i aritmija tako da i nakon uspešne intervencije obično ostaju posledice. Ridžbeci su generalno pasmina koja voli puno da jede, ponekada imamo utisak da bi jeli neprestano kada bi im dali takvu mogućnost sve dok ne počnu da povraćaju. Zato rodezijske ridžbeke ne treba nikada hraniti jednom dnevno, već je bolje odraslog ridžbeka hraniti 2 puta dnevno po pola dnevnog normativa ujutru i pola uveče, na ovaj način pazimo da se pas odjednom ne prejeda i umanjujemo mogućnbost provokacije ovog obolenja.

Kod ridžbeka kao i kod drugih pasmina, znaju da se jave alergijske reakcije na koži obično izazvane nekim od spoljašnih faktora ili hranom. Nije toliko čest slučaj ali se dešava. Tada je neophodno da veterinar pristupi analizi od čega je pas alargičan kako bi izbegavao budući kotakt sa tim alergenima. Obično je to pileći protein, zatim juneći koji se nalazi u ishrni, a može da bude i kontaktna alergijska reakcija od deterdženata za pranje posteljine i dr. Ukoliko se ustanovi da je u pitanju alergija na određenu hranu tada, nakon izbacivanje hrane koja sadrži detektovani alergen, potrebno je da prođe više od mesec dana da bi alergijska reakcija počela da se povlači.

Higrom kod pasa

Higromi su karakteristika kratkodlakih pasa krupnije građe, samim tim i kod rodezijskih ridžbeka, kada su meka tkiva na isturenim kostima izložena pritisku mase, na primer tokom ležanja. Kod dugodlakih pasa dlaka je dobar amortizer udarca i smanjuje trenje i pritisak, pa je u dugodlakih pasa to ređa pojava. Higrom nastaje usled poremećaja cirkulacije koja dovodi do izumiranja ćelija, a predstavlja otok koji sadrži tečnost i mekane je konzistencije. Higrom predstavlja odgovor organizma na hroničnu iritaciju u području lakta. Higrom ne izaziva bol i pas ovu promenu može nositi godinama. Punkcijom se može inficirati pa se ne može reći da je to najidealnija terapijska metoda.  Ukoliko se higrom inficira, postaje jako bolan i pun gnoja. Tada je neophodna antibiotska terapija. U terapijske svrhe potrebno je laktove zaštititi mekanim štitnicima ili zavojem. Higrom nije genetski nasledni faktor, pre bi se reklo veća mogućnost za pojavu generalno gledajući kod krupnijih rasa pasa sa kratkom dlakom.